Većina vlasnika malih firmi o hostingu razmišlja tačno jednom: onog dana kada im neko kaže da sajtu treba „mesto na internetu“. Tada se uglavnom bira ono što je najjeftinije ili ono što je preporučio poznanik koji je pravio sajt, a posle toga se cela stvar zaboravi. Sve dok jednog ponedeljka ujutru sajt ne prestane da se otvara, mejlovi ne počnu da se vraćaju ili stigne obaveštenje da je obnova skuplja nego što je bilo ko očekivao.
Hosting nije komplikovana usluga, ali jeste usluga u kojoj se razlike vide tek kada nešto krene naopako. Zato je pametno nekoliko stvari proveriti pre nego što se plati prva godina, a ne posle.
Šta se zapravo kupuje kada se kupuje hosting
Kada firma zakupi hosting, dobija prostor na serveru koji je stalno uključen i povezan na internet, zajedno sa softverom koji omogućava da sajt radi, da baza podataka čuva sadržaj i da poslovne adrese primaju i šalju poštu. Najčešći oblik za male firme je takozvani deljeni hosting, gde više sajtova koristi resurse istog servera, a svaki nalog ima svoja ograničenja.
Za sajt koji predstavlja delatnost, ima nekoliko stranica, kontakt formu i možda blog, to je sasvim dovoljno. Za online prodavnicu sa hiljadama artikala ili za aplikaciju koju koristi više stotina ljudi istovremeno, priča je drugačija i tu dolaze u obzir virtuelni ili namenski serveri.
Na domaćem tržištu osnovni hosting paketi koštaju okvirno od oko 5.000 do 9.000 dinara godišnje, dok jači paketi za više sajtova ili za prodavnice idu i znatno iznad toga. Kada vlasnik firme u pretraživač ukuca hosting srbija, dobiće desetine ponuda koje na prvi pogled izgledaju gotovo isto. Razlika se krije u detaljima koje cenovnik obično ne ističe krupnim slovima.
Pet stvari koje vredi pitati pre uplate
Prva je cena obnove. Česta je praksa da je prva godina povoljnija, a da se od druge godine plaća puna cena. To samo po sebi nije problem, ali treba znati unapred koliki će biti račun za dvanaest meseci. Firma koja planira budžet za narednu godinu ne bi trebalo da otkrije razliku tek kada stigne predračun.
Druga je podrška. Pitanje nije samo da li podrška postoji, već kako joj se pristupa i na kom jeziku. Za firmu iz Kragujevca kojoj u petak posle podne ne radi kontakt forma velika je razlika da li može da pošalje tiket na srpskom i dobije odgovor istog dana ili mora da prevodi problem na engleski i čeka. Vredi proveriti da li postoji telefon, u koje vreme se javlja i da li se tiketi obrađuju i vikendom.
Treća su rezervne kopije. Mnogi pretpostavljaju da hosting „sam čuva sve“, a to nije uvek tako. Treba saznati koliko često se pravi kopija sajta i baze, koliko dana unazad se čuva i da li vraćanje kopije može da se uradi samostalno ili preko podrške. Ako neko greškom obriše stranicu ili ako dodatak za WordPress pokvari prodavnicu, upravo ta kopija određuje da li se gubi jedan sat ili nedelja posla.
Četvrta je dostupnost. Ozbiljni provajderi navode procenat dostupnosti, najčešće 99,9 odsto mesečno, i definišu šta se dešava ako ga ne ispune. Taj podatak sam po sebi ne garantuje da se sajt nikada neće zaustaviti, ali pokazuje da se firma obavezala na nešto merljivo.
Peta je PHP verzija i podrška za savremeni softver. Većina sajtova u Srbiji radi na WordPressu, a WordPress i njegovi dodaci zahtevaju novije verzije PHP-a. Hosting koji nudi samo zastarele verzije može da radi danas, ali će za godinu dana postati prepreka za svako ažuriranje.
Domen je zasebna priča i treba da glasi na firmu
Domen i hosting se često kupuju zajedno, pa ljudi misle da su ista stvar. Nisu. Domen je adresa, na primer imefirme.rs, a hosting je mesto gde se sadržaj sajta fizički nalazi. Domen može da se drži kod jednog pružaoca usluge, a hosting kod drugog, i to je sasvim uobičajeno.
Mnogo važnije od toga gde se domen drži jeste na koga glasi. U praksi se dešava da je domen registrovao programer, agencija ili nekadašnji zaposleni, na svoje ime i sa svojim mejlom. Dok je saradnja dobra, niko ne primećuje. Kada se saradnja završi, firma otkriva da ne može da promeni ni hosting ni podešavanja pošte bez dozvole osobe koja formalno drži adresu. Zato je najsigurnije da registracija domena od prvog dana bude na naziv firme ili preduzetnika, sa kontakt adresom kojoj vlasnik zaista ima pristup.
Domene sa nastavkom .rs i .срб vodi RNIDS, Registar nacionalnog internet domena Srbije, a registruju se preko ovlašćenih registara. Godišnja cena .rs domena kreće se okvirno oko 2.500 dinara, dok je .co.rs povoljniji. Međunarodni nastavci kao što je .com imaju svoje cene i pravila. Za firmu koja posluje u Srbiji .rs je prirodan izbor jer ga kupci prepoznaju kao domaću adresu, ali nije greška ni zakupiti obe varijante, kako bi se izbegla situacija da neko drugi uzme sličnu adresu.
Kod .rs domena postoji još jedna korisna stvar: kada se domen premesti od jednog ovlašćenog registra kod drugog, datum isteka se ne menja, pa firma ne gubi već plaćeno vreme.
Kako izgleda dobar izbor u praksi
Zamislimo stomatološku ordinaciju u Novom Sadu koja pravi prvi sajt. Treba joj nekoliko stranica sa uslugama i cenama, mapa, forma za zakazivanje i dve ili tri poslovne mejl adrese. Za takav sajt nema potrebe za skupim paketom. Važnije je da hosting ima uključen SSL sertifikat, kako bi forma radila preko bezbedne veze, da postoje redovne rezervne kopije i da podrška odgovara na srpskom kada recepcija prijavi da mejlovi ne stižu.
Drugi primer je mala proizvodnja nameštaja iz okoline Čačka koja prodaje preko sajta. Tu je opterećenje veće, slika je mnogo, a svaka sekunda učitavanja utiče na to da li će kupac završiti porudžbinu. Ovakvoj firmi treba paket sa više resursa, brzim diskovima i keširanjem, kao i mogućnost da kasnije pređe na jači plan bez selidbe na novi server.
Treći primer je knjigovodstvena agencija iz Beograda kojoj je sajt manje važan od pošte. Za nju je najvažniji pouzdan mejl, sa dovoljno prostora za priloge i ispravno podešenim zapisima koji sprečavaju da poruke završe u neželjenoj pošti kod klijenata. U tom slučaju vredi razmisliti o zasebnom paketu za poštu.
Ugovor, plaćanje i izlazna vrata
Pre uplate treba pročitati opšte uslove, makar delove o plaćanju, otkazu i povraćaju novca. Hosting paketi se najčešće plaćaju unapred na godišnjem nivou, a neki provajderi nude garanciju povraćaja novca u prvih trideset dana. Ta garancija obično važi samo za hosting, a ne i za domene, jer se domen registruje u ime kupca i ne može se jednostavno „vratiti“.
Firmama je bitno i da li dobijaju račun sa podacima firme i PIB-om, kako bi trošak mogao da se proknjiži. To deluje kao sitnica, ali knjigovođe znaju koliko vremena odlazi na ispravljanje pogrešno izdatih dokumenata.
Na kraju, treba proveriti koliko je lako otići. Dobar provajder ne pravi problem kada korisnik želi da preseli sajt: omogućava preuzimanje kompletne kopije fajlova i baze i izdaje kod za prenos domena bez odugovlačenja. Ako je odlazak težak, to je znak da treba dobro razmisliti i o dolasku.
Najskuplja greška nije previsoka cena hostinga, već izgubljeno vreme. Sajt koji se ne otvara tri dana, prodavnica koja ne prima porudžbine tokom akcije ili mejl koji ne stiže do kupca koštaju mnogo više od razlike od par hiljada dinara između dva paketa.
Druga česta greška je kupovina po principu „uzećemo najjači paket za svaki slučaj“. Mala firma retko ima potrebu za resursima koje nikada neće iskoristiti, a gotovo svaki ozbiljan provajder omogućava prelazak na veći paket kada sajt poraste.
Treća greška je ostavljanje svega u rukama jedne osobe. Pristupni podaci za korisnički panel, za domen i za administraciju sajta treba da budu kod vlasnika firme, zapisani na sigurnom mestu, čak i kada sajt održava spoljni saradnik. Taj papir, ili zaštićena beleška u menadžeru lozinki, vredi više od bilo kog popusta.
Kada se ove stvari provere unapred, izbor hostinga prestaje da bude lutrija i postaje obična poslovna odluka, kao izbor knjigovođe ili dobavljača. Sat vremena čitanja uslova i nekoliko pitanja podršci pre uplate obično su dovoljni da se izbegne većina problema koji firme kasnije skupo plaćaju.